September 14, 2016

Nakon puno godina, puno potrosene energije, puno dana provedenih pravdajuci se, objasnjavajuci, izvinjavajuci se, shvatimo, malo prekasno. Nikom nismo duzni opravdanja. Objasnjenja. Izvinjenja. Nikom. Nikada. Za nista.
Jedino kome dugujemo doslijednost, jedino kome smo duzni biti ispravni, smo mi sami. Dugujemo biti svoji. Sebi.
Kad mi kazu ja to ne razumijem, jednostavno odgovorim, ni ne trebas. I zaista nitko ne treba razumijeti. Moj put, moje izbore, moje snove. Moji su po mojoj mjeri, kao sto bi i vasi trebali biti po vasoj mjeri.
Ne odricem se sebe vise zbog nikog, ne presucujem svoje misljenje zbog niceg i ne odustajem od onog sto me veseli koliko god nekom izgledalo glupo, bezveze ili nerazumljivo.
Nismo svi isti, ne vidimo zivot, ni svijet istim ocima. I bas u tome jeste bit, da smo razliciti, drugaciji i da svi mamo svoje puteve, tako se obogacujemo, nadopunjujemo, uveseljavamo. Samo prihavcajuci da smo razliciti, uceci jedni od drugih, rastemo.